Zatvaramo projekat, prijateljstvo nastavljamo!

Stigli smo na kraj puta, ovog, novi nam se otvaraju. Vreme je da napišemo i poslednji tekst, onaj najteži. Da sumiramo utiske, da “rekpituliramo”.

7 predivnih dana! Bilo je umora, da se ne lažemo, bilo je naporno. Putovali smo, malo spavali, mnogo šetali, smejali se kao deca, igrali se, čudili, vežbali srpski, učili, provodili se.

I danas došli na završni događaj u rektoratu Univerziteta u Beogradu. Predavanje su  održali nj.e. gospodin Vuk Jeremić i Dr. Dragomir Bondžić. Moglo se čuti mnogo lepih reči, pametnih pitanja i zaniljivih odgovora. A nakon predavanja reč su dobili i ambasadori zemalja, bivši studenti u Beogradu poreklom iz zemalja Pokreta nesvrstanosti.

Druženje smo nastavili na koktelu, u bašti rektorata i uz osveženje pričali o prethodnoj nedelji, o planovima za budućnost, o životu. Naredni susret na Avali je već ugovoren, a nadam se da će ih biti još kako pre, tako i posle. Mogle su se čuti reči zahvalnosti, pohvale, brojevi telefona, šale, zadirkivanje i naravno osmeh, naš zaštitni znak tokom putovanja.

Nama će nedostajti sve, od pesme do vike. Predavanja i izlazaka, pitanja i odgovora. Buđenja po sobama, po koje grdnje, “kazni”, mikrofona, obroka, pauza, autobusa, učenja Svahili jezika, obilazaka ove prelepe zemlje u posebnom društvu. Društvu mladih, pametnih, kreativnih i nadasve hrabrih ljudi. Stekli smo poznanstva, dobili prijatelje i naučili dosta. Mislim da smo danas bogatiji ljudi.

Hvala vam svima. Vama što ste nas pratili, ugostili i vama što ste putovali sa nama. Mi ćemo sigurno ove dane pamtiti, a ne sumnjam da je isto i sa vama.

Veliki pozdrav i do nekog drugog projekta, nekog drugog grada i neke druge priče....

Ovaj put u Beogradu, domaći studenti su zapravo bili studenti zemalja Pokreta nesvrstanosti.

Kako smo obedovali u njohovom domu na Avali, posetili Muzej afričke umetnosti a i na predavanjima opet pričali o njihvim zemljama, organizacioni tim težio je običnom gostu, gostu koji je dobrodošao.

Ulazak studenata pokreta nesvrstanih, poreklom sa Afričkog kontinenta u Muzej afričke umetnosti je svakako nešto što se ne zaboravlja. Izgovarajući rečenicu Kod kuće smo, svi su potrčali ka velikoj mapi Afričkog kontineta napravljenog od drveta. Pažljivo, rukama ocrtavajući imaginarne granice, pokaziali su svoju zemlju i objašnjavali najbitnije podatke o njoj.

Doček od strane kustosa ovog muzeja je bio neverovatno ljubazan, pun razumevanja da našu pažnju mogu da dobiju tek nakon što se svi mežusobno ispričaju o svojoj zemlji, o svojim običajima.

Nakon razgledanja, usledile su jumping slike. Ako ste mislili da ne moze grupa od 30 ljudi da bude na jednoj ovakvoj slici, grešite.

Mi možemo sve. Mi spajamo zemlje, kontinente, prijateljstva. Nama pravila nisu bitna. Mi smo slobodni i imamo podršku mnogih drugih slobodnih ljudi. Mi oživljavamo tradiciju, a ono lepo iz davnih vremena zbog nas prestaje da budu samo priča. Mi hoćemo da doprinesemo tome da se svako u Srbiji oseća kao svoj na svome i da bude spreman da preuzme ulogu domaćina.

Upravo smo to uradili ovaj dan u Beogradu.

Domaćinski grad, Novi Pazar!

Svakom gradu koji smo obišli, domaćini su ostavili svoj pečat. Da li je grad lep, da li ima istorijske znamenitosi, sve je to ništa ako nemate nekoga da vas odvede u ulice u kojima se najbolje vidi duh grada, oseća život, muka i sreća građana.

Mi smo zaista imali sreće, te su nas u svakom gradu dočekali mladi, nasmejani ljudi, ponosni na svoj grad i na nas što smo i kod njih došli.

Svuda se mnogo šetalo, slikalo, jelo i pilo, ali nigde kao u Novom Pazaru. Grad, u kome se istorija poigrava mešajući kulture i religije ne dozvoljavajući da se one ikada odvoje. Grad u kome su Sopoćani, Đurđevi stupovi, ali i najstarija dzamija na Balkanu, kažu. Mesto, gde se jede kao nigde zato što je hrana predivna, ali i domaćini ne prihvataju ne. A kafa je više od rituala.

No, da spomenemo i predavanje. Nije sada da preterujemo, ali možda je i ono bilo najzanimljivije u Pazaru. Barem broj pitanja potvrđuje našu tvrdnju. Debata oko vrednosti ljudskog rada i nezaposlenosti, podatka da zemlja ne mora biti demokratska da bi bila slobodna i jaka, začudili su naše goste,a moramo priznati i nas.

Ovaj izuzetno zanimljiv dan smo završili na večeri u neposrednoj blizini grada Rasa, mesta gde je začeta srpska država. I ovaj trenutak smo ovekovečili grupnom fotografijom pokraj reke Raške.

Dobrodošli u carski grad Naissus!

Kratak put od Kragujevca do Niša garantovao je odsustvo umora i lepo nas pripremio za novi dan. Već u autobusu su počele priče o čuvenom rimskom caru Konstantinu, Ćele kuli i padežima. No pre svega toga, predavanje.

Priča o arapskom svetu, ponajviše Libiji, i anegdote godpodina Dušana Simeonovića, nasmejale su i opustile publiku.  A predavanje gospođe Ane Damian dodalo političku intrigantnost i upotpunilo prvi deo dana. Krećemo u obilazak Niša.

Prvo Niški logor. Ogromna ograda, stražarske kućice, ostaci metaka urezani u zidine logora, hladnoća koja obuzima pri ulasku i bodljikava žica na podu tamnica. Tiho, bez mnogo priče, sa poštovanjem prolazimo hodnicima i osećamo divljenje prema svim bivšim stanovnicima ovog mesta. I imamo samo jedan komentar „Ne ponovilo se!”

Potom muzej, a onda palata cara Konstantina, arheološko nalazište. I tu, moramo da naglasimo, da su nam osećanja bila pomešana. Bili smo oduševljeni blagom koje smo videli i bili zadivljeni vrednošću koja stoji tamo i krije se ispod zemlje, ali isto tako smo bili i razočarani pažnjom koja se posvećuje ovom mestu i odnosom ljudi prema, možemo slobodno reći, nacionalnom blagu! Put nastavljamo ka Ćele kuli.

Neverica studenata zemalja Pokreta nesvrstanosti i nemogućnost da zamisle kulu načinjenu od ljudskih glava učinila je put dužim, a iščekivanje većim. Stigli smo. Vodič počinje priču, a mi ostajemo nemi. Kula od glava srpskih junaka. Surovost Otomanskog carstva. Bol i patnja.

Posle današnje posete Niškom logoru, jučerašnje muzeju 21.oktobar u Kragujevcu i sada Ćele kuli jedan  od studenata iz Kenije je ispravio moju rečenicu “Bog čuva Srbe”, rekavši “Bog je već sačuvao Srbe”.

Dan završavamo večerom i izlaskom u jedan od klubova. Provod, kao i ceo dan, je bio za pamćenje! =)

Golamov prvi tekst =)

Cao,

imam veliko zadovljstvo da pisem o vasem projektu. Ja sam Golam Sarwar iz Dake, glavni grad Bangladesa, i takodje sam jedan od studenata koji ce ici na izlet. Bangladesh se nalazi u juznoj aziji i granici se Indijom i Mianmarom. Ovde sam skoro 10 meseci i bas mi se svidja Srbija. Ljudi su ljubazni neverovatno. Na pocetku bilo mi je tesko da jedem srpsku hranu iako su ukusne i kao sto znate u Aziji se jede puno zacina, ali to nije vise problem, navikao sam se. Jedna stvar moram da kazem da mi je drago da studiram u Beogradu i nadam se da vas projekat ce nam pomoci dok budemo studirali u Beogradu. To je super da upoznamo puno ljudi iz cele Srbije i znamo vise o kulturi u toku izleta. Jedva cekam. Zahvaljujuci vasem projektu, pozdrav.

golam

Kragujevac, grad kragulja kojih više nema, ostavio nas je bez daha!

Debata na temu “Šta je to što je Srbiji ostalo u nasleđu nakon raspada SFRJ“, koju je započeo ambasador Pavle Jevrosimović, svakako je bio najbolji način da uplovimo u grad pun istorijskog nasleđa preostalog od glavnog grada Srbije, sakrivenog u senkama istorije.

Prva stanica, naša, kao i stanica Srbije, nekadašnji dvor kneza Miloša Obrenovića, pored istorijskih eksponata, obogaćen je predivnim izložbenim prostorom gde su nas domaćini uputili na sliku Olje Ivanicki i tako uveli naše goste i u umetnost 21. veka jedne od najdivnijih umetnika istog perioda.

Dokaz da su se mladi iz zemalja Pokreta nesvrstaosti uklopili u naše okruženje, jeste ono što su osetili u muzeju 21. Oktobar u Kragujevcu. Stajući pored nas, ostali smo bez daha u istom trenutku i sa jako malo reči vodiča, svi su razumeli snagu koju naš narod nosi.

Ređajući se jedan za drugim, ostavljali su svoje utiske o događaju davnog 21. oktobra 1941. godine u knjizi utisaka istoimenog muzeja.

Prolazak kroz Kragujevac, bio je šetnja kroz isoriju i mnogobrojne prvence Srbije: gimnaziju, Narodno pozorište, štampariju, fabrike i mnoge druge.

Na red dolazi večera i šetnja kroz grad. Idemo polako da zaokružimo ovaj uzbudljiv, poučan i nadasve zanimljiv dan. Sutra se vidimo u Nišu, to će biti naš četvrti dan i sasvim sigurno ispinjen sa trenutcima za pamćenje.

Vidimo se!

Utisci iz Novoga Sada!

"Ooo kako je dobro videti te opet". Novi fosili pevaju o dobrim starim vremenima, a mi pišemo o dobrom provodu u Novom Sadu. Dan drugi počeo je putovanjem Beograd - Novi Sad. Autobus, malo spavanja, malo muzike i dosta priče. Stižemo brzo.

Prvo što vidimo od Novog Sada jeste sudentski grad. Mesto mladih i lepih ljudi. I gostoprimljivih. Amfiteatar Pravnog fakulteta je bio sedište fantastičnog, ali bez imalo preterivanja, faaaantastičnog predavanja Dr. Vladimira Petrovića. Zanimljivo, interaktivno, poučno.

A onda, turistički obilazak grada. Šetnja pored Dunava, Petrovaradin, mostovi, centar grada i to sve uz prisustvo vodiča i pregršt legendi i anegdota koje ovaj grad nesebično nudi svojim gostima.

A veče? Pa šta reći o večeri, kada vidite da muzika okružuje studente iz Pokreta nesvrstanih i sa osmehom, i divljenja i čudjenja,  svira pesme koje oni poručuju i pevaju, na srpskom, naravno. Neprocenljivo! =)

Današnji dan, bolji nego jučerašnji, a kakv li će tek biti sutrašnji, videćemo. I to u Kragujevcu. Mi krećemo u 9h, očekuj te nas.

Vidimo se! =)

Dan prvi ili bolje da kažem Hakuna Matata* dan! =)

Džambo** svima koji ste bili danas sa nama, ali i džambo svima koji čitate ove redove i koji ćete se, nadam se, pridružiti nama narednih dana!

Hakuna Matata družina sutra kreće na put po Srbiji, a danas se okupila u Beogradu, upoznala, odslušala uvodno predavanje, provozala Beogradom, posetila stari i beli dvor, popričala sa kraljevskom porodicom i posetila Dom Vojske. Mislite previše za jedan dan. Varate se!

Naravno, nećemo o svemu pisati, nešto ćemo izdvojiti, a nešto ostaviti vama da naslutite. Ali i da, ukoliko ste danas bili deo ove priče, dopunite, jer sigurno ću nešto izostaviti, namerno ili slučajno, ne zamerite.

Naša priča počinje na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde smo odslušali uvodno predavanje o nastanku Pokreta nesvrstanih i tadašnjoj politici SFR Jugoslavije. I nekako smo postavili temelj za sva naredna predavanja.

Posle tog teoriskog dela, krenuli smo u obilazak prestonice. Verovatno najzanimljiviji deo dana smo proveli u društvu fantastičnog vodiča, čoveka koji toliko toga zna i koji nas je oduševio isto toliko koliko i studenti iz zemalja Pokreta nesvrstanosti njega sa svojim znanjem srpskog jezika. Otvoreni autobus Laste je bio pun pogodak, lepo vreme kao poručeno, a svi putnici nasmejani. Posetili smo stari i beli dvor, dva graciozna zdanja i baš u trenucima kada smo se oduševljavali bogatstvom i lepotom tih mesta, oduševili su nas i princ Karadjordjević i princeza Jelisaveta. Iako u sred sastanka, uspeli su da izdvoje par minuta i popričaju sa nama i razmene mišljenja sa mladim ljudima iz celog sveta.

Dan smo završili u Domu Vojske, još jednom zdanju kojim se grad ponosi, a Bogami ima i razloga. Ljudi koji rade u toj ustanovi su, definisaću ih kao „ljubazni profesionalci”. Ljubazni ne moram da objašnjavam, a epitet profesionalci sam dodao, jer ipak su oni vojska. Red se zna. =)

Sutra Novi Sad. Put se nastavlja, kao i druženje. Očekujemo vas u vašem gradu i obećavamo dobar provod.

Do tada, Hakuna Matata!

*nema problema
**zdravo

Radoznalost!

Radoznalost je čudo!

Mislim da ona pokreće ljude, događaje, vreme, promene... ceo svet! Zar ne mislite da bismo i dalje trčali maraton da prenesemo poruku, prepisivali knjige, mislili da je Zemlja ploča, živeli u tami itd. da se neko tad nije pitao da li može drugačije?

Nisu samo veliki umovi zbog radoznalosti izmenili svet. Samo u mom okruženju svakodnevno ga menjaju sasvim obični ljudi. Deca iz komšiluka kada otkriju novu  igru, moj deda kada osmisli novu mišolovku, žene na pijaci koje stave nove tajne začine u zimnicu, prijatelji kada na gramofonsku ploču stave gumicu da ne bi krčala...

Eto i ja imam tu radoznalost, ostavilo mi je detinjstvo u nasleđe za ceo život. U udžbeniku iz predmeta Međunarodne organizacije sam primetila da je o Pokretu nesvrstanih napisan samo jedan mali pasus. U biblioteci fakulteta sam potražila više literature, ali na moje iznenađenje, ono malo knjiga koje sam našla su štampane u sedamdesetim i osamdesetim.  Trebalo bi o tome više čuti...

U međuvremenu sam saznala da su u Beograd stigli studenti iz zemalja Pokreta nesvrstanih. Uče srpski jezik i od jeseni kreću da studiraju na Univerzitetu u Beogradu. Odlično- pomislih! Ubrzo sam ih upoznala. Mora da je i njih radoznalost dovela u Srbiju. Jer šta drugo može da nam da dovoljno hrabrosti da odemo tamo negde, negde gde niko naš nije bio, o čemu nam je poznat samo onaj osećaj u zubima dok izgovaramo ime tog tamo „negde“ mesta.  Slike nam ništa ne znače, kao ni reči... treba osetiti!

Da li  znaju šta je Srbija? Da li znaju kako miriši i kako je lepa? A tek kako poje... Pa za Srbiju moraš da imaš jedno celo novo srce.

Ploviti na Beogradu je umetnost. On  u jesen prođe ispod nekog čudesnog neba, samo on zna gde su takve boje. Znaju li i oni u beogradskoj vrevi razaznati šapate svih mudrih glava koji su tiho Beogradom koračali,a čiji koraci danas odjekuju? Znaju li koliko muških suza Skadarlijom teče za nekim srditim lepoticama beogradskim, decenijama? Znaju li da jedino u Beogradu kafane mirišu na dom? Znaju li koliko je puta Beograd bolovao, i koliko se puta izdigao? Zato je tako ponosit i snažan.

Znaju li da to što miriše nedeljom oko podne, toplo i slatkasto, dolazi sa vojvođanskih šarenih trpeza? To što Dunav u predvečerja pucketa i jeca, to ustvari tamburaši novosadski, s vinom karlovačkim nekom leče tugu.

Okrenu li se na drugu stranu, čuće trube i  doboše, čuće sitno zveckanje praporaca sa nošnji spretnih kolovođa, videće plavetnilo iznad šljivika, videće rumene malinjake, šume i pašnjake...

A trebalo bi i to osetiti, videti iza vidika, izaći iz belog grada u koji su došli da studiraju. Možda u nekom od drugih univerzitetskih  gradova prepoznaju deo sebe, a možda i mesto kojim bi se oduševili njihovi zemljaci.

A otkud oni baš u Srbiji? Kakvo je to prijateljstvo koje i sad opstaje među našim zemljama? A taj pokret čiji smo bili deo? Šta sam to trebala da nađem u biblioteci?

Valjalo je nešto učiniti... Ispričah celu stvar prijateljima, i tako udruženi dođosmo do ideje! Da putujemo kroz vreme i dobijemo odgovore, a našim gostima, sada već sugrađanima, pokažemo ostatak Srbije. Plan je morao uspeti!

Radoznalost nas tako ovede do mnogih učenih ljudi: istraživača, profesora, ambasadora, stranih studenata koji su davno dolazili u Srbiju sa istim razlogom s kojim su tu danas naše nove kolege iz dalekih zemalja. Svi oni su spremni sa nama podeliti svoja iskustva i znanja, hvala im na tome.

Klupko se  odvijalo i mrsilo. U pomoć su nam priskočili prijatelji iz ostalih gradova. U stešnjenim planovima zamalo da se ogrešimo o jednog od njih. Pa zar u njegovom gradu baš da ne prenoćimo? Tamo južnije, gde su poznati domaćini, čije se gostoprimstvo daleko čuje, majstori roštilja... njegovu čast da odbijemo, nije dolazilo u obzir. I tako, obećasmo i njemu dužu posetu. Eto, takva vam je Srbija!

Danas mi se čini još lepšom i još toplijom. Nove kolege unose nove vedrine, nove boje i nove radosti. Iz dana u dan one postaju nakit na lepom licu Srbije.

I tako se od radoznalosti isplete cela priča. Jedino nam preostaje da se njome zajedno ogrnemo i zaplovimo kroz vreme i Srbiju!

Srećan nam put,

Branka

Reči poput ovih nas ohrabruju da budemo još bolji! Hvala Herbert Mugabe!

Kako se realizacija projekta "Kroz vreme i Srbiju" bliži, sve smo sigurniji da radimo pravu stvar. Sve više, povezani smo sa celom Srbijom. Putem facebook-a javljaju nam se ljudi različitih profila, ljudi iz školskih klupa ali i iz gradskih uprava, voditelji različitih emisija, gradskih, nacionalnih i studentskih televizija.

U svom ovom ludilu organizovanja reklamne kampanje, danas nam je stigla poruka od jednog od studenata iz zemlje Pokreta nesvrstanih, Herberta Mugabea. Reči, kao njegove, opravdavaju svaki korak na našem projektu. Hvala Herberte!

Poruka je izgledala ovako:

ćao ćao ... 

Vrlo sam zainteresovan za ovu konferenciju i takođe sam jedan od studenata koji će ići na izlet. Ja sam iz Burundija koji se nalazi u istočnoj Africi, između Konga , Tanzanije i Ruande.Ovde sam od decembra prošle godine, 8 meseci. Mnogo mi se sviđa Srbija i ljudi, jer su ljubazni i mirni. Samo mi je teško da se prilagodim klimi, ali to nije problem.. biće bolje... Tokom mog boravka ovde družio sam se sa Srbima i sa drugim ljudima iz različith zemalja i to mi je pomoglo da saznam njehove kulture, religije i običaje...

Nadam se da će moj boravak ovde biti još bolji ... i da ću upoznati Srbiju, druge studente u toku izleta zahvaljujući vašem projektu. Pozdrav,

Herbert